Сврха третмана пасивацијом је спречавање корозије материјала. Након што се котао кисели, опере водом и испере, метална површина је веома чиста, веома активирана и подложна корозији. Због тога се мора одмах пасивизирати како би се формирао заштитни филм на очишћеној металној површини како би се успорила корозија.
Пасивациони третман ставља неке релативно активне метале у специфично окружење и мењаће се из првобитног активног стања у неактивно стање. То значи да ови метали имају пасивно понашање, што може побољшати отпорност на корозију метала, као што су хром, никл, кобалт, титан, цинк, гвожђе итд., сви имају својства пасивације. Оксиданти који производе пасивизацију укључују концентровану азотну киселину, калијум нитрат, калијум дихромат, калијум перманганат, калијум хлорат, сирћетну киселину, борну киселину, фосфорну киселину и лимунску киселину.
Формирање пасивирајућег филма током третмана пасивацијом у великој мери смањује брзину корозије. Максимална дебљина пасивационог филма на угљеничном челику је 10ум, дебљина пасивирајућег филма на алуминијуму је 3ум, а дебљина филма за пасивирање на нерђајућем челику је само 1ум. Пасивациони филм је често једињење кисеоника и метала. Феномен пасивације је узрокован хемијском оксидацијом метала и пасиватора, што се назива хемијска пасивација. Метода примене спољне анодне струје за промену метала из активног у пасивно стање назива се пасивизација аноде. променити.
Анодна оксидација алуминијума и легура алуминијума (тј. пасивизација аноде) се односи на стављање алуминијума и легура алуминијума у одговарајући електролит и спровођење третмана електрификације аноде. Површина може створити оксидни филм дебљине 10 ~ 200 ум. Овај оксидни филм има одличну отпорност на корозију. Перформансе, отпорност на хабање и декоративна својства су знатно побољшани.
